80 година постојања и рада Института за трансфузију крви Србије Институт за трансфузију крви Србије обележио је важан јубилеј - 8о година постојања и рада. Тим поводом одржана је свечана академија у Народној библиотеци Србије.

         Кроз етапе развојног пута током 80 година, колико је протекло од оснивања Института за трансфузију крви Србије до данас, здравствена, просветна и научна делатност Института се усложњавала и сазревала. Институт за трансфузију крви Србије је водећа установа у служби хуманости и темељ здравственог система за све грађане наше земље.

         Мисија Института је у историјском контексту остала иста и огледа се у континуираној активности на омасовљавању и промовисању давалаштва крви, као и у обезбеђивању довољне количине сигурне крви и продуката од крви.

         Институт пружа и специјализоване лабораторијске и терапијске здравствене услуге које су усаглашене са захтевима, потребама и очекивањима пацијената и других корисника.

         Успостављањем система који почива на савременој методологији рада, уз коришћење модерних здравствених технологија, Институт пружа услуге из области имунохематологије, имунохемије, биохемије, поремећаја хемостазе и испитивања система ХЛА.

         Формирани су и воде се регистри: урођених коагулопатија, давалаца матичних ћелија хематопоезе, ретких крвних група и аферезних тромбоцита.

         Током Првог светског рата на Солунском фронту, хирург у српској војсци др Никола Крстић успешно је применио прву трансфузију конзервисане крви.

       Давалац крви био је српски војник Будимир Гајић, родом из околине Љига. Др Крстић је још тада био уверен да је крв ефикасан лек код рањеника са тешким крварењима.

         Током 1936. године, донето је решење којим се налаже оснивање прве трансфузијске организационе јединице на територији Србије, односно формирање Одсека за трансфузију крви и контролу давалаца у Централном хигијенском заводу у Београду.

     На дан ослобођења Београда, санитетско одељење Врховног штаба Народноослободилачке војске затражило је од Одсека за трансфузију крви да развије рад на прикупљању крви за потребе фронта. Неколико дана касније, 24. октобра 1944. године формиран је Завод за трансфузију крви. Први директор Завода био је доктор Димитрије Калић, а управник потпуковник доктор Иво Херлингер као војни делегат. После неколико месеци рада под паролом „крв за јуначку крв“, на фронт је послато преко 15 000 литара крви прикупљених од око 42 000 давалаца.

         Из просторија Хигијенског завода, у мају 1951. године Завод за трансфузију крви сели се у нове просторије у улицу Светог Саве 39, у бившу зграду Братинске благајне. За директора Завода те године је постављена докторка Павла Јерина Лах, која ће овом установом успешно руководити скоро 20 година.

         Од 1953. године Завод развија сарадњу са организацијом југословенског Црвеног крста на пољу мотивисања и организовања окупљања грађана да добровољно, без новчане надокнаде, дају крв. Увођењем мобилних екипа служба трансфузије крви почиње узимање крви на терену. Прва екипа свој задатак обавила је 26. априла 1953. године у селу Лешница код Лознице.

         На свечаној академији госте је поздравила вршилац дужности директора Институа за трансфузију крви Србије др Весна Мијуцић.

        Испред Министарства здравља обратила се докторка Ружица Јовановић, директорка Управе за биомедицину, која се осврнула на значајне сегменте рада Института за трансфузију крви Србије. Истакла је важност Института за трансфузију крви у имплементацији Закона о трансфузијској медицини, као и формирање Регистра давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије 2005. захваљујући коме су омогућене несродне трансплантације матичних ћелија хематопоезе у нашој земљи. У Институту се одржава и ажурира листа чекања болесника за кадаверичну трансплантацију бубрега. Истакла је да се, кроз сарадњу са Министарством здравља Републике Србије, у Институту реализују четири пројекта: Подстицање активности на омасовљавању добровољног давалаштва крви у централном региону Србије, Унапређење здравствене заштите оболелих од хемофилије, Унапређења рада на Одељењу за типизацију и Подстицање активности развоја Регистра типизираних давалца крви и компонената крви у Институту за трансфузију крви Србије.

         У име Декана Медицинског факултета Универзитета у Београду, обратила се продекан за наставу професорка доктор Наташа Милић, која је говорила о историјату едукације у Институту за трансфузију крви и о сарадњи Медицинског факултета са Институтом. Нагласила је да су се још током последњих година 19. века одржавала предавања о трансфузији крви у оквиру физиологије на Високој школи у Београду. Прва стручна усавршавања из области трансфузиологије за лекаре започета су даване 1948. у виду курса, а 1960. уведена је трансфузиологија као специјализација на Медицинском факултету када је др Паула Јерина Лах, тадашња директорака Завода за трансфузију крви, одиграла значајну улогу у формирању ове специјализације. Наставно научно веће Медицинског факултета је 1973. одредило Институт као референту установу у којој ће се обављати специјалистички стаж. На Медицинском факулету тренутно постоји Катедра из трансфузиологије на последипломској настави, а форимирана је 1979/80. школске године као наставна база, и од тада, је део самог Института који организуеје и теоријску и практичну наставу за лекаре на специјализацији из трансфузијске медицине. У последњих 10 година специјализацију из трансфузијске медицине, која је од 2015. постала дефицитарна специјализација, уписало је 117 лекара. Прва докторска дисертација из области трансфузиологије је одбрањена 1965. а урађена је у Служби трансфузије крви и докторант је била Олга Аврамовић, а тема Биохемијски процеси у еритроцитима током конзервације крви. Истакла је и важност књиге која је објављена 2020. уредника Ковач, Балинт и Богдановић, а која покрива читаву специјализацију из трансфузиологије као и ужу из клиничке трансфузије и трансплантологије са трансфузиологијом. Напоменула је и да је усвојено да се на Медцинском факултету оснује нова Катедра за трансфузиологију под називом Катедра Опште и ургентне медицине са основама трансфузиологије.

         У име Српске академије наука и уметности, обратио се академик професор емеритус доктор Бела Балинт, који је посебно истакао важност Регистра давалаца крви матичних ћелија хематопоезе Србије, али и Билтен за трансфузиологију чији је издавач Институт за транасфузју крви деценијама уназад.

        По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије организују акције добровољног давања крви у храмовима и црквама. Патријарх Порфирије је први српски патријарх који је добровољно донирао крв и личним примером позвао вернике и све грађане да буду даваоци крви. У име Његове Светости обратио се Епископ топлички Петар који је пренео благослове и поздраве патријарха уз поруку да као и до сада, тако и од сада наствимо да радимо оно што је јако битно за све нас.

        На крају се обратио градоначелник Београда Александар Шапић, који је изразио велику захвалност и поштовање према Институту и пожелео још много година постојања.

        Гости су имали прилику да погледају филм о Институту за трансфузију крви „Прича која спаја“ који приказује делатности Института, али преноси и причу пацијентиње Марије Цвијановић која је као дете боловала од леукемије и пут њеног излечења.

    Током свечане академије, присутни су уживали у нумерама КУД „Абрашевић“.

        Поводом обележавања 80 година, Институт за трансфузију крви приредио је монографију у којој је, осим историјата, представљена актуелна делатност Института. Прикази који су сабрани и фотографије које су израђене у овој публикацији представљају хронологију развоја Института са посебним освртом на садашње време. Монографијом, Институт жели да се одужи својим учитељима, колегама и сарадницима.

        Институт се посебно захваљује свим добровољним даваоцима крви. Као некад, тако и данас, а и у будућности, лечење великог броја болесника не би било могуће без њихове одговорности и хуманости. Поносни смо што се свакодневно на акцијама давања крви појављују нови даваоци крви, али и на све оне који упркос бројним изазовима редовно донирају крв.